Јов 7

Serbian New Testament: Easy-to-Read Version

7 »Зар није тешка човекова служба на земљи?
    Зар не проводи дане као најамник?
² Као што слуга жуди за хладом,
    а најамник жељно чека плату,
³ тако сам и ја месеце јаловости наследио,
    ноћи јада су ми додељене.
⁴ Кад легнем, мислим:
    ‚Кад ћу устати?‘
А ноћ се отегла
    и доста ми је превртања до зоре.
⁵ Тело ми прекривено црвима и блатом,
    кожа ми испуцала и гнојна.
⁶ Дани ми бржи од ткалачког чунка
    и без наде се примичу крају.
⁷ Сети се, Боже, да ми је живот само дашак.
    Моје очи више неће видети срећу.
⁸ Око које ме сада гледа, више ме неће видети.
    Тражићеш ме, али ме неће бити.
⁹ Као што се облак расплине и више га нема,
    тако се не враћа ни ко сиђе у Шеол:
¹⁰ никад се више не враћа кући,
    укућани га више не познају.

¹¹ »Зато нећу да суспрежем уста.
    Говорићу јер ми је дух тескобан,
    жалићу се јер ми је душа чемерна.
¹² Зар сам ја море или морска неман^[a]
    кад си нада мном поставио стражу?
¹³ Ако кажем: ‚На постељи ћу наћи утеху,
    мој лежај ће ми олакшати јадање‘,
¹⁴ ти ме сновима плашиш
    и виђењима престрављујеш,
¹⁵ па ми је драже дављење и смрт
    него ове моје кости.
¹⁶ Презирем живот, нећу вечно живети.
    Окани ме се, моји дани су као дах.

¹⁷ »Шта је човек, да ти је толико важан,
    да ти је тако прирастао срцу,
¹⁸ да га походиш сваког јутра
    и сваког трена провераваш?
¹⁹ Зашто не скинеш поглед с мене,
    тек толико да пљувачку прогутам?
²⁰ Ако сам згрешио,
    шта сам учинио теби,
    ти надзорниче људи?
Зашто си ме узео за мету?
    Зар сам ти постао терет?
²¹ Зашто мој прекршај не опростиш
    и не пређеш преко мога греха?
Јер, ускоро ћу лећи у прашину
    и ти ћеш ме помно тражити,
    али мене више неће бити.«